О фондацији
Оснивач фондације
Петар Матијевић, рођени брат др Шпире Матијевића.
Српски привредник и власник индустрије меса Матијевић.
Рођен у селу Колашац у општини Книн. Одрастао је у сиромашној породици, уз оца Јована Матијевића и мајку Ику Матијевић (девојачко Кардум). Са 5 месеци са својом породицом се досељава у Сремске Лазе код Винковаца.
Основну школу завршио је 1968. године у Слаковцима као ђак генерације. Више образовање стиче у Загребу, где је завршио Вишу школу за трговинске пословође. Завршио је средњу трговачку школу и настанио се у Загребу, а 1991. године се досељава у Нови Сад.
Фондацију “Др Шпиро Матијевић” основао је 2007.године са циљем очувања успомене на лик и дело Шпире Матијевића, Петровог брата, књижевника и универзитетског професора.
Директор фондације
Лана Јелић рођена је 1992. године у Новом Саду као треће дете Зоре и Петра Матијевића.
После завршене Основне школе Никола Тесла и добијене Вукове дипломе, одлази у средњу школу у Швајцарску. У Лугану, 2011. године завршава средњу америчку школу “ТАСИС”, где активно учествује у интернационалним омладинским пројектима школе после чега се враћа у родни град и уписује Филозофски Факултет на Универзитету у Новом Саду, смер Енглески језик и књижевност.
Основне студије завршава у року 2015. године а звање мастер филолога стиче у фебруару 2017. године после успешне одбране мастер рада на тему „Однос између перцептивних стилова учења ученика шестог разреда и перцептивних стилова заступљених у четири различита уџбеника енглеског језика као страног“.
Током основних и мастер студија узима удела у раду факултета кроз организацију и учествовање на семинарима и конференцијама из области језика и психологије. Најпре током свог факултетског образовања, а потом и кроз рад у индустрији, Лана стиче пуно искуства из разних области, а њен рад се издваја по квалитет у, као и по начину изузетне посвећености људима са којима ради.
Звање директора фондације Др Шпиро Матијевић добија крајем 2022. године на шта је посебно поносна јер попут свог рођеног стрица по коме фондација носи име, љубитељ је писане речи и лепог изражавања.
Председник програмског савета
Селимир Радуловић (1953), објавио је једанаест песничких књига.
У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела, I–V (2013).
Аутор је књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987), књига огледа Светло из очеве колибе (2015), Гле! Јагње Божје! (2020), Оно мало соли (2020), монографије о Светом Сави (2020), заједно с Епископом Новосадским и Бачким др Иринејом и пет антологија/хрестоматија. Антологија Златни век српског песништва имала је три издања (2010, 2019, 2022).
Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015). У часопису Нова мисао, у новембру 2022, објављен је темат Светло из очеве колибе, посвећен књижевном делу Селимира Радуловића.
О његовом делу објављене су две књиге – Слободан Жуњић / Лако језгро песништва (2015) и Саша Радојчић / За светлом из очеве колибе (2018).
Издавачка кућа Чигоја објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017).
Књиге изабраних песама објављене су му на македонском (Светлина од очевата колиба, 2016), руском (Свет иных пространств, 2017), грчком (Φως απο την καλυβα του πατερα, 2017), немачком (Der Hauch des kleinen Gebets, 2018), енглеском (The light from my father’s hut, 2021) и словачком (Svetlo z otcovej koliby, 2022) језику.
За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремскокарловачке, и још многа друга признања.
Управник je Библиотеке Матице српске. Живи у Новом Саду.
Чланови програмског савета
Дејан Савић (1957), истакнути српски уметник, дипломирао је дириговање на Факултету музичких уметности у Београду, а стекао звање Магистра дириговања на Академији уметности у Новом Саду, као први у историји ове високошколске установе.
Главни је диригент Београдске опере и балета од 1993. а директор Опере и балета од 2001 – 2004. године. У исто време је музички руководилац Камерног оркестра PRO CLASSICA, као и реномираног Мешовитог хора Браћа Барух, основаног 1879. године. Од 1989. до 1992. био је уметнички директор Нишког симфонијског оркестра, а од 1993. до 1995. године уметнички руководилац Камерног ансамбла PRO MUSICA, најстаријег у Југославији. Од 2005 – 2007. године, Дејан Савић је, као први и до сада једини музички уметник у 140 година дугој историјиј ове установе, био Управник Народног позоришта, да би се 2007. године вратио на место директора Опере где од 2010. Године делује као Главни диригент позоришта, a 2012. године поново заузима позицију Управника, где остаје до 2018. године, бележећи изузетне уметничке и пословне резултате.
Године 2022. постао је добитник Националног признања за изузетан допринос и заслуге у култури своје државе. 2020. године именован је на позицију Саветника за културу Председника Републике.
Ненад Шапоња (1964, Нови Сад), песник, есејиста, књижевни критичар, чији су стихови препознатљиви у савременој српској поезији по стилској перфекцији, херметичности и оштрим метафизичким увидима. У области књижевне критике промовише постмодерну поетку и идеосинкретички интерпретативни приступ књижевним делима, који подразумева живљење у књижевности.
Десетак година је био критичар Политике, а 2002. године основао је издавачку кућу Агора, данас једног од најистакнутијих српских издавача, са јединственим местом у овом пољу, захваљујући широким интересовањињма и квалитетном избору.
Директор је Културног центра Војводине „Милош Црњански“
Објавио је 10 књига поезије: Ђоконда (1990), Одрази варке (1993), Очевидност (1996), Море (1998), Четири поеме (2000, 2001), Слатка смрт (2012), Постоји ли додир твоје душе? (2014), Изгледам, дакле нисам (2017), Силазим у тишину тега бачене коцке (2019), Психологија гравитације (2023), 3 књиге есеја и критика: Бедекер сумње (1997), Аутобиографија читања (1999), Искуство писања, (2001, 2002), као и књигу путописа: А Брисел се да преходати лако (2018, 2019, 2022).
Књиге Ненада Шапоње су превођене и на енглески, шпански, арапски, македонски, пољски, словачки, румунски, и азербејџански језик.
Награђен је „Бранковом наградом” за књигу Ђоконда, „Просветином наградом” за књигу Бедекер сумње, наградом „Мирослав Мика Антић“ за књигу Изгледам, дакле нисам, наградом „Мома Димић“ за књигу А Брисел се да преходати лако, наградама „Кочићево перо“ и „Теодор Павловић“ за књигу Психологија гравитације, наградом „Милан Богдановиñ” за књижевну критику, као и „Новембарском повељом Града Новог Сада“.
Медијски тим
Мирослав Стајић је дугогодишњи уредник рубрике „Култура” у новосадском листу „Дневник”. Између осталог, коаутор је монографије „Првих 70 година Покрајинског завода за заштиту споменика културе”, те коценариста и редитељ неколико документарних телевизијских серијала, попут „Српско духовно песништво”, „Златни век српске поезије”, као и „Летопис и просвештенија” о свим председницима Матице српске.
Такође је сценариста и редитељ играно-документарних ТВ серијала „Мапа новосадског блага” и „Злочини и мистерије старог Новог Сада”, све за Радио телевизију Војводине. Аутор је документарног филма којим је 2018. године у Берлину, на првом самиту о европском културном наслеђу, представљен Пројекат конзервације и рехабилитације Тврђаве Бач, потоњи добитник Награде Европске уније и Европе Ностре за културно наслеђе.
Такође је и аутор документарног филма о Културном пределу Бач, који је део номинационог досијеа за упис овог културног добра на Унескову листу светског културног и природног наслеђа.